A- A A+

ДОДЕЛА ПОКРАЈИНСКОГ ПРИЗНАЊА У ОБЛАСТИ СПОРТА

На иницијативу Покрајинског секретаријата за спорт и омладину, Скупштина Аутономне покрајине Војводине је донела 2003. године Одлуку о додели годишњег признања у области спорта ("Службени лист АПВ" бр. 8/2003), која је 2016. замењена Покрајинском скупштинском одлуком о додели годишњег признања у области спорта ("Службени лист АПВ" бр. 64/2016). Признање је носило име "Вихор" а име је добило по изгледу статуе која је додељивана. Поред статуе и плакете, додељиване су и новчане награде: за појединце у висини од шест просечних зарада, а за екипе десет просечних зарада у АП Војводини у месецу која претходи проглашењу.

Признање се додељивало сваке године у децембру. До 2016. године је додељивано у четири категорије: најбољи спортиста, најбоља спортисткиња, најбоља мушка и женска екипа, а након тога у осам категорија: Најбољи спортиста, најбоља спортисткиња, најбоља спортска организација у мушкој конкуренцији, најбоља спортска организација у женској конкуренцији, најбољи спортиста са инвалидитетом, најбоља спортисткиња са инвалидитетом, најбоља инвалидска спортска организација у мушкој конкуренцији и најбоља инвалидска спортска организација у женској конкуренцији.

На основу предлога покрајинских гранских савеза, о добитницима је одлучивао Одбор за доделу признања који сваке године именовала Покрајинска влада. Одбор су сачињавали представник Секретаријата, један врхунски спортиста, спортски стручњак, спортски функционер и спортски новинар.

Признање „Вихор“ је последњи пут додељивано 2018. године. (списак добитника признања „Вихор“)

У новембру 2018. године, на основу предлога Покрајинске владе, донета је Покрајинска скупштинска одлука о установљавању награде Аутономне покрајине Војводине и покрајинских признања (,,Сл. лист АП Војводине'', бр. 54/18), којом је престала да важи дотадашња Покрајинска скупштинска одлука о додели годишњег признања у области спорта. Новом Покрајинском скупштинском одлуком, установљено је Признање ,,Момчило Тапавица“, као признање које се додељује у области спорта, и то најбољим спортистима или спортским организацијама за рад или резултате изузетне вредности, којима су дали значајан допринос афирмацији, развоју и унапређењу спорта.

Одлуку о додели покрајинског признања доноси Комисија за доделу Покрајинске награде и покрајинских признања. Покрајинско признање у области спорта - Признање ,,Момчило Тапавица“ додељује се сваке године 25. новембра за претходну годину у виду дипломе и у новчаном нето износу од 100.000,00 динара са припадајућим порезима и доприносима.

Добитник признања „Момчило Тапавица“ за 2018. годину био је кошаркаш Никола Јокић, а за 2019. годину фудбалер Александар Коларов.

Момчило Тапавица - биографија

Момчило Тапавица, архитекта, спортиста, олимпијац (Надаљ, 26. 10. 1872. ‒ Пула, 10. 01. 1949.) Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију похађао у Новом Саду. Био је стипендиста Матице српске из Задужбине Симе Ђорђевића од 1886. као ученик реалке у Сегедину. Матичин стипендиста био је и 1891, када је започео студије архитектуре и грађевинарства на Високој техничкој школи у Будимпешти, где је и дипломирао. Важио је за врло даровитог архитекту. По завршетку студија радио је једно време у Будимпешти, а потом се вратио у Нови Сад и ту је 1903. учествовао у изради плана за обнову Саборне цркве. Био је присталица либерала и у сукобу с радикалским политичарима. После женидбе 1908, са супругом Аранком је на позив књаза Николе отишао у Црну Гору. Тамо је пројектовао Хотел „Бока” у Херцег Новом, зграде некадашњег немачког посланства и Црногорске државне банке на Цетињу и породичну кућу у Бијелој, која је касније служила као Дом за незбринуту децу. Према његовим пројектима изграђена је 1912. године данашња зграда Матице српске, тадашње Сиротиште, задужбина Марије Трандафил, једно од најлепших и најрепрезентативнијих здања у Новом Саду. Као бивши Матичин питомац понудио се да бесплатно изради план и прорачун за зграду, а на његов предлог је одабран и извођач радова. Први светски рат провео је у избеглиштву и у том периоду боравио је у Риму, Лозани и Рабату, главном граду Марока, где је обављао геодетска мерења. Потом се вратио у Нови Сад и радио у свом пројектном бироу у Петроварадину. Био је Владин повереник за мелиорацију у источном Срему. Израдио је пројекат за рестаурацију цркве у Надаљу и геодетске планове за калдрмисање коловоза у селу и друмова око села. Између два светска рата активно је учествовао у деловању Матице српске. Оставио је вредног архитектонског трага у Поречу, где је провео последње године живота радећи на обнављању и уређењу града. Имао је сина Мирка и кћер Јасну. Од ране младости се успешно бавио спортом, а док је студирао и служио војску у гарди истицао се изузетном снагом. Био је члан Савеза за телесно васпитање у Будимпешти. На првим модерним Олимпијским играма одржаним у Атини 1896. године, обезбедио је место у тринаесточланом тиму Краљевине Угарске. Био је пријављен за такмичења у атлетици (скок удаљ, скок с мотком, бацање кугле), рвању грчко-римским стилом, дизању тегова (једном руком и обема рукама) и тенису. Најбољи резултат остварио је у тенису, освојивши бронзану олимпијску медаљу. До овог сазнања о његовом великом успеху дошло се после више од једног века. Преценио је своју снагу и повредио се током дизања тегова једном руком, али је наставио такмичење. У дизању тегова обема рукама освојио је пето место подигавши 80 кг, а у тешкој категорији у равњу четврто место. Од атлетских дисциплина морао је да одустане. Био је први Србин учесник првих Олимпијских игара. У Новом Саду се касније бавио веслањем и од 1904. године био је члан клуба „Данубиус”.

(Биографија је преузета од Матице српске)

 

 MOS  OKS    RZZS    SSS     logo2     logo ssv    PZZS    esavezi2        eSavezi header     fond za evropske poslove CMYK