„Жене у фокусу“ – Дан родне равноправности у сарадњи са мрежом „Живот без насиља“

Поводом 11. јуна, Дана родне равноправности у сарадњи са мрежом „Живот без насиља“, а на тему „Жене у фокусу“, Покрајински секретаријат за спорт и омладину представља подсекретарку Аранку Биндер. 

Аранка Биндер, врхунска спортисткиња у спортском стрељаштву, освајачица бронзане олимпијске медаље на ОИ у Барселони, носилац Националног признања Републике Србије, данас Међународни судија и подсекретарка у Покрајинскиом секретаријату за спорт и омладину.

 „Кад сам 1981. године почела да се бавим стрељаштвом, моја бака ми је замерила што сам од свих спортова одабрала овај мушки спорт и рекла ми је да бих требала да се бавим везењем гоблена и ручним радом. Срећом,  родитељи су ме максимално подржавали а стрељаштво ми је дошло као сјајан изговор да се извучем од везења гоблена, пошто морам да чувам вид, који би иначе губила везући“, рекла је Аранка на почетку разговора.

„Са 19 година постала сам члан репрезентације тадашње Југославије,  и веома сам била изненађена када сма видела колико има много жена стрелкиња. Занимљиво је то, да иако је стрељаштво сматрано за мушки спорт, све до Олимпијских игара у Лос Ангелесу 1984. године, жене и мушкарци су гађали у јединственој конкуренцији.

Пошто стрељаштво није толико популаран спорт као неки други спортови, самим тим ни медијска пажња није толико велика. Међутим, када сам 1992. године освојила олимпијску медаљу, почела сам да добијам много више медијске пажње, а новинарима сам била још занимљивија, пошто сам се исте године и удала. Тако су се појавили и коментари да је то крај моје спортске каријере. Као да удаја аутоматски значи и завршетак бављења спортом. Наравно, овакви коментари ми нису пријали али сам ја и даље вредно  радила свој посао. 1994. године сам родила прво дете и веровали или не, већ након месец дана сам отишла на први тренинг. Први такмичарски резултат ми је био добар али у наставку сезоне нисам успевала резултатски да будем на претходном нивоу. Ово је опет потакло многе злураде коментаре да је са мојом каријером завршено. Мислим да је тада највише дошло до изражаја оно што ме је обележило у овом спорту – да никада не одустанем! Нисам желела да прихватим да сам до јуче нешто знала а данас не. Двоструко више времена сам проводила на стрелишту, тражила сам грешке, градила сам изнова свој став, технику, тактику. Све се то исплатило након неколико месеци и сав уложени рад ми се вратио са каматом, пласирала сам се и за Олимпијске игре у Атланти 1996. године, као и касније за Сиднеј 2000. године. Била сам члан државне репрезентације до 2010. године.

Могла бих да испричам још много прича, али поента свих је да успех, знање, каријеру, образовање не сме да одређује пол него воља, труд и рад.“